Kroz analizu instituta priznanja krivice na primerima iz Haškog tribunala Katarina Beširević ukazuje na odnos sudske i „ljudske“ istine i značaj sudski utvrđenih činjenica u razumevanju tog odnosa.
Piše Katarina Beširević, naučni saradnik i doktorant na odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu koja se pridružila našem timu u okviru programa studijskog boravka u SENSE Centru.
Slavenka Drakulić je u poglavlju posvećenom Biljani Plavšić u knjizi „Oni ne bi ni mrava zgazili“ napisala kako je prva posleratna predsednica Republike Srpske, priznavši svoju odgovornost za zločine počinjene nad Muslimanima i Hrvatima, bila pozitivan primer svojim nekadašnjim kolegama, Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, ali i „hrvatskim ’herojima’“ Anti Gotovini i Janku Bobetku. Drakulić je poglavlje posvećeno jedinoj ženi kojoj je suđeno pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) zaključila optimistično, rugajući se muškarcima kojima su u vreme ratova usta bila puna hrabrosti i herojstva, a koji su to svoje isto „herojstvo“ demonstrirali nad nenaoružanim civilima, dok su se 2003. godine, kada je knjiga prvi put objavljena, svi i dalje „kukavički skrivali“. No, nažalost, spisateljica nije mogla da predvidi da će sedam godina kasnije Biljana Plavšić svoje priznanje obezvrediti rekavši u intervjuu za jedan švedski medij kako ona ništa pogrešno nije uradila, odnosno, kako se „žrtvovala“ da bi mogla da pregovara oko svoje kazne. Time je i tračak moralne superiornosti koji joj je pripisan izgubio svoj značaj, a i Slavenka Drakulić je priznala da se prevarila. Ipak, sâmo priznanje ostaje, bilo da ga se Plavšić seća ili ne, i uz još 19 drugih ono otvara niz pitanje o značaju ovakvih činova pred jednim međunarodnim krivičnim sudom i efektu koji oni mogu imati u širem kontekstu.
Ako uzmemo u obzir da je MKSJ, kao i Nirnberški sudovi pre njega, imao mnogo opsežnije i kompleksnije „vanpravne“ aspiracije od konkretnog cilja osuđivanja pojedinaca za njihova zlodela (npr. ispomoć postjugoslovenskim društvima u procesu tranzicije, težnje ka uspostavljanju mira u regionu i slično), priznanje krivice optuženih individua ima mnogo važnije implikacije od moralnog iskupljenja pojedinaca. U sudskim procesima koji treba da pomognu u pronalaženju istine i rasvetljavanju jednog složenog perioda istorije kakve su devedesete godine na prostorima nekadašnje Jugoslavije, priznanje krivice za koje je pojedinac optužen treba da služi kao jasna potvrda da su se zločini koji se nalaze u optužnici odigrali. Progovorivši o svom udelu u zločinima počinjenim tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, Biljana Plavšić je time priznala svoju uključenost u „progone na političkim, rasnim i verskim osnovama“, što je podrazumevalo „prisilno premeštanje i deportaciju nesrpskog stanovništva, njihovo protivpravno zatočavanje u logorima, kao i sve što se u tim logorima dešavalo“. S druge strane, nagodba koju je napravila obavezala je tužioca da odbaci optužbe za „genocid i saučesništvo u genocidu, ubistva, istrebljenje, prinudne deportacije i nečovečna dela protiv civilnog stanovništva“. Kako se ističe u izveštaju SENSE-a o ovoj nagodbi, (ne)dela koja Plavšić jeste priznala „razlikuju se od najtežeg dela, genocida, samo po tome što bi tužilaštvo moralo da dokaže da je optužena delovala sa specifičnom namerom da se bosanski Muslimani i Hrvati unište kao etnička ili verska grupa“. Razlika u pravnoj kvalifikaciji zločina ne postavlja pitanje da li su zločini počinjeni jer postoji pregršt dokaza da jesu (kao i priznanje počiniteljke), te sa aspekta istoriografije ovo ne bi smelo da utiče na izučavanje događaja u prošlosti. (Sličan primer su presude koje je Žalbeno veće ukinulo Momčilu Perišiću i Anti Gotovini, a koje ne smeju da dovedu u pitanje istorijske činjenice utvrđene prvostepenim presudama.) S druge strane, priznanje daje tim činjenicama težinu i lični pečat, a možda ponudi i objašnjenje zbog čega su pojedinci činili zločine. U širim okvirima, preuzimanje lične odgovornosti (bi trebalo da) navodi društvo da preispita i sopstvenu ulogu u nevremenu kakve su bile devedesete.
Čini se da je i Biljana Plavšić razumela to, u suprotnom se nakon tog 17. decembar 2002. verovatno više ne bi osvrtala na svoj pokajnički govor pred Tribunalom, koji se svakako činio više kao predstava i izvinjenje srpskom narodu što mu je „okaljan obraz“, nego kao iskreno pokajanje. Analiza njenog govora tera nas na zaključak da je ona bila uporna u tome da pokaže kako je bilo kakva inicijativna ka kolektivnom osvrtanju na prošlost u ovom kontekstu nevažna jer je ona ta koja se žrtvovala. S tim u vezi, Plavšić je evidentno osećala potrebu da naglasi da se njena odgovornost „zasigurno ne proteže na naš srpski narod, koji je već platio visoku cijenu za postupke našeg rukovodstva“, iako to u sudnici nije bilo dovedeno u pitanje. Haški tribunal je bio ovlašćen isključivo za krivično gonjenje individua, i eksplicitno nije imao nadležnost nad državama. Primetno je da ovakve aluzije o postojanju nekakvog zavereničkog nametanja kolektivne krivice jednom narodu uvek dolaze od strane onih koji individualno snose odgovornost za zločine devedesetih, i duboko su štetni po kolektivnu svest društva.
Bilo da se iskreno pokajala ili ne (a nećemo ulaziti u moralne aspekte lažnog pokajanja), bilo da smatra da je lično odgovorna ili ne, funkcija priznanja krivice Biljane Plavšić u kontekstu istorijske nauke ima istu težinu kao i ona pokajanja pred MKSJ koja se čine iskreno. Činjenice utvrđene prilikom sudske istrage o zločinima počinjenim na teritoriji Bosne i Hercegovine dodatno su verifikovane priznanjima krivice. Makar priznanja bila povučena naknadno, istorijska težina utvrđenih fakata time nije umanjena, već može dati samo jednu novu dimenziju proučavanju ove prošlosti.
Pored Biljane Plavšić, među dvadeset pojedinaca koji su pred Tribunalom priznali krivicu bio je još jedan visokorangirani političar. Milan Babić, nekadašnji premijer i predsednik Republike Srpske Krajine, u svom govoru pred sudom 27. januara 2004. otvoreno je priznao da je učestvovao „u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su oni bili Hrvati, a ne Srbi“, te da su u svemu tome nevini ljudi „progonjeni [...], isterani iz svojih kuća [...], i ubijani“. On je direktno molio za oproštaj Hrvata „svojoj braći Srbima“, a apeluje na „srpski narod da ostavi prošlost iza sebe“. Ne treba zanemariti ni činjenicu da Babić, nakon preuzimanja odgovornosti, pominje i žrtve, kako kaže, nadajući se „da svojim kajanjem mogu bar malo olakšati patnju onima koji su patili“. Babićevo priznanje krivice nije jedini vid njegove angažovanosti u razotkrivanju prošlosti. On je takođe prihvatio da bude svedok i u mnogim drugim sudskim procesima, pa je tako na suđenju Slobodanu Miloševiću svedočio čak dvanaest dana, kako je izveštavao SENSE. Babić je, poput Biljane Plavšić, čini se, razumeo težinu i širi značaj koji je njegovo priznanje nosilo sa sobom, ali je, za razliku od nje, izabrao da se drži svoje izjave. Time je pružio ličnu garanciju da se istorijski događaji koji se pominju u njegovoj optužnici jesu odigrali, i da on, pa i oni protiv kojih je svedočio, jesu bili saučesnici.
Nesumnjivo je da preuzimanje odgovornosti vodećih političkih aktera otkriva mnogo više činjenica o umešanosti države u zločine počinjene nad civilima u vreme ratova, te samim tim ima i veću težinu. Ipak, priznanja pripadnika nižih političkih i vojnih kadrova takođe ne smeju biti zanemarena. Pored obilja arhivske građe i svedočenja, ona su među krucijalnim istorijskim izvorima kada se istražuje prošlost počinjenih ratnih zločina. Vojnik 10. diverzantskog odreda vojske bosanskih Srba, Dražen Erdemović još novembra 1996. prvi je izašao pred sudije u Tribunalu i priznao svoj udeo u srebreničkom masakru. Poput Babića, on je, nakon toga, bio svedok i u mnogobrojnim drugim suđenjima pred MKSJ. Erdemovićevo priznanje bilo je ključno za nastavak istrage i za podizanje daljih optužnica u slučaju Srebrenice. Međutim, njegovo svedočenje značajno je i u kontekstu komandnih odgovornosti i pitanja uloge običnih vojnika u čitavom tom lancu, u kojem oni nisu imali udela u donošenju odluka, ali ih jesu (u njegovom slučaju prinudno) sprovodili. U svom priznanju, Dražen Erdemović je rekao sledeće: „Ja sam izgubio dosta dobrih prijatelja raznih nacionalnosti, sve zbog tog rata, a uvjeren sam da ti svi moj prijatelji nisu bili za rat, isto kao i ja. Uvjeren sam da nisu imali drugog izlaza. Jednostavno, to im je bilo sve. Došao je taj rat, nisu imali drugog izlaza, kao i ja.“ Kako pronalazimo u SENSE arhivu: „Erdemović je [...] opisao kako je po nalogu komandanta Pelemiša 16. jula 1995. godine sa još sedam pripadnika odreda učestvovao u streljanju civila iz Srebrenice koji su autobusima dovoženi na farmu Branjevo. Kada je rekao da ’ne želi to da radi i da se ne oseća dobro’ pripadnik odreda Gojković mu je rekao da ’ako ne želi da puca u njih - stane u stroj da oni pucaju u njega’.“ Rasvetljavanju masakra počinjenom u Srebrenici doprinela su i priznanja Momira Nikolića (pomoćnika komandanta za bezbednost i obaveštajne poslove vojske bosanskih Srba) i Dragana Obradovića (višeg oficira i komandanta u vojsci bosanskih Srba), a prema izveštavanju SENSE-a, 2003. je smatrano da oba priznanja mogu biti „udarac revizionizmu“.
Priznavanje krivice pred Haškim tribunalom pokrenulo je brojne debate, bilo da je reč o (ne)iskrenim namerama optuženih, o implikacijama koje priznanje može imati na žrtve i njihove porodice ili o pomirenju. Ono što se čini da sa sigurnošću možemo da tvrdimo jeste da priznavanje krivice pred MKSJ ni na koji način nije uticalo na pomirenje na postjugoslovenskom prostoru. Kao jedan od argumenata za neuspehe na ovom polju navodi se činjenica da nisu sva priznanja iskrena, već da su nastala kao rezultat pregovaranja sa tužilaštvom za umanjenje kazne (npr. Plavšić). Ipak, potrebno je naglasiti i činjenicu da je samo 20 ljudi od 161 koji su optuženi preuzelo odgovornost za krivična dela za koja se terete. Takođe, važno je osvrnuti se i na profile ljudi koji su to učinili. Bez obzira na to što je među pomenutih dvadeset bilo dvoje visokorangiranih političara, od kojih je jedna praktično povukla priznanje, a drugi izvršio samoubistvo, ostali su svi bili nižeg političkog ili vojnog ranga. Čak i ne zalazeći u iskrenost njihovih izjava pred sudom, iako ova priznanja imaju značajnu istoriografsku težinu, šansa da prevladaju dominantne narative u društvima u regionu su mala. Činjenica je da bi negiranje zločina bilo marginalnije da su priznanja došla od ličnosti poput Darija Kordića ili Mladića, koji su danas u Hrvatskoj i Srbiji pretežno predstavljeni kao nacionalni heroji, a ne kao zločinci. Ipak, dok se ne pokaže snažniji otpor dominantnim narativima, odgovornost istraživača je da aktivno podsećaju na utvrđene činjenice, što je utoliko lakše u slučajevima u kojima su optuženi preuzeli odgovornost. Dakle, priznati krivicu pred Haškim tribunalom znači biti večni svedok istoriji, ali i žrtvama; ne svedočiti isključivo u prilog tome da zločini jesu počinjeni (jer to već znamo zahvaljujući brojnim dokumentima i svedocima), nego i da se oni nisu prosto „dogodili“, već da su ih počinili ljudi od krvi i mesa.
Katarina Beširević